НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Најпознатији роман Иве Андрића, „На Дрини ћурпија“ (1945), хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“, као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације. Роман „На Дрини ћуприја“ у којем се углавном доследно хронолошки описује свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“, пандан „Травничкој хроници“ и „Омерпаши Латасу“ који је „сарајевска хроника“: у склопу тога хроникалног трокњижја Иво Андрић приповеда о „турским временима“ у Босни. Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебна маркантна она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. „На Дрини ћуприја“ је по начину творбе „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако оПрва страница романа На Дрини }упријад једног тематског циклуса, поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа „На Дрни ћуприја“ сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).
Слика друштва, датог у историјском пресеку, у роману „На Дрини ћуприја“ толико је разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне тачке творца једне модерне легенде „види кроз време“, прозире његову суштину и распознаје и сведочи ограниченост људских моћи, подједнако оних који верују да моћ имају и оних који ту моћ никако немају. Мост, као неми сведок, памти укрштај и привидно трпељиво прожимање, а у ствари антагонизам различитих култура, вера и традиција и две цивилизације, источне и западне. Мост је, заправо, постојана, једина непроменљива, вечита тачка на којој се трење и комешање што неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу држава) осећа и види јасније него другде, у готово кристално чистом, опредмећеном облику. Роман о мосту се, као и већина других Андрићевих романа и приповедака храни историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мешају европска и азијска религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и политичке борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља противречности Босна недри особену културу живљења, пуну витализма али и атавизма. Људи који се, игром судбине, затичу на таквој позорници, играју само краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

• 

  РУКОПИС