Андрић је у књижевност ушао песмама у прози "У сумрак" и "Блага и добра
месечина" објављеним у босанској вили 1911. године. Пред Први светски
рат, у јуну 1914. године, у зборнику хрватска млада лирика објављено је
шест Андрићевих песама у прози ("Лањска пјесма", "Строфе у ноћи",
"Тама", "Потонуло", "Јадни немир" и "Ноћ црвених звијезда"). Прву књигу
стихова у прози - "Еx Понто" -Иво Андрић је објавио 1918. године у
Загребу, а збирку "Немири" штампао је у Београду 1920. године. Његове
лирске песме које за живота нису сабране у књигу, објављене су
постхумно, 1976. године у Београду, под називом "Шта сањам и шта ми се
догађа".
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
У првој фази, коју облежавају лирика и песме у прози (Еx Понто, Немири), Андрићев је исказ о свету обојен личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем, подстакнутом и лектиром (Киеркегаард). Критика је подељена мишљења о досезима тих раних радова: док српски критичар Никола Милошевић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни хисторичар, Андрићев земљак из средње Босне Томислав Ладан држи да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обиљежена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор пише српски екавски, а ликови -често фратри- неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака је Андрић "нашао себе", па је та зрела фаза међу уметнички најпродуктивнијима, с корпусом најцењенијих прича.
Трећа фаза је обележена опсежнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, остала дела су углавном лоцирана у Босни, у прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет "оријента у Европи"; по другима је Андрић аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево приповедање се у наведеним делима одликује: уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. стољећа. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есеистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), неспорно једну од својих највреднијих књига.
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
У првој фази, коју облежавају лирика и песме у прози (Еx Понто, Немири), Андрићев је исказ о свету обојен личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем, подстакнутом и лектиром (Киеркегаард). Критика је подељена мишљења о досезима тих раних радова: док српски критичар Никола Милошевић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни хисторичар, Андрићев земљак из средње Босне Томислав Ладан држи да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обиљежена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор пише српски екавски, а ликови -често фратри- неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака је Андрић "нашао себе", па је та зрела фаза међу уметнички најпродуктивнијима, с корпусом најцењенијих прича.
Трећа фаза је обележена опсежнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, остала дела су углавном лоцирана у Босни, у прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет "оријента у Европи"; по другима је Андрић аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево приповедање се у наведеним делима одликује: уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. стољећа. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есеистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), неспорно једну од својих највреднијих књига.
Нема коментара:
Постави коментар