АНДРИЋЕВЕ ПЕСМЕ

ПИСМО НИКОМЕ

На висинама, где је 

свеже

И светло и чисто и широко,

Бораве моје мисли, а овде

Доле,

где ове речи пишем,

Окужен ваздух груди стеже,

Одмора нема будно 

око.

Спутан живим и тешко дишем,

Све ме је мање, све сам ниже,

Све

је мрачније и све теже.

А у мени ко рањен соко,

Мелодија се 

једна диже

О висинама, где је свеже

И светло и чисто и широко.

То 

вам пишем да се зна, ево,

Да сам бедно умирућ пево.

(1940)

ЛАЊСКА ПЕСМА

Миришу силно бијели цв'јетови

и пада ситна киша прољетна,

ја киснем сам.

О нико не зна како је 

тешко ходити сам и болестан,

без игдје иког свога,

у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави, 

у срцу мом су тавни спомени,

давни и мучни.

Силно миришу бијели цв'јетови. 

Киснем. Без мира, без љубави.

Сам и жалостан.

САН О МАРИЈИ

Ја нисам никад видео твога лица,

а прегршт сунца,једина што је пала на мој пут,

бјеше из твоје руке.

Судбина. 

Снијег и вјетар и страх.

Једна једина радосна 

вијест, што је пала у мој кут

бијеше из твојих уста.

Праштају се путеви тамом и заборавом. 

Један час је стала

убога душа, не знајући куда с очима,и дрхтала.

Тако је прошао живот. 

и никад нисам видео твога лица.

Ако желите да прочитате још Андрићевих песама,кликните овде